Kad dođe do razvoda, jedan od najosetljivijih sporova često je pitanje stana kupljenog na kredit. Mnogi misle da se takva nekretnina automatski deli napola, ali pravno gledano stvari nisu baš toliko jednostavne. Najvažniji su trenutak kupovine, upis u katastar i poreklo novca kojim je kredit otplaćivan. Upravo na tome insistira i tekst koji je poslužio kao oslonac, pozivajući se na stavove iz pravne prakse i objašnjenja advokata.
Nije presudno ko je živeo u stanu, već kada je i kako stečen
Ako je ugovor o kupoprodaji zaključen pre braka, kredit tada odobren, a kupac upisan kao vlasnik, takav stan se po pravilu smatra posebnom imovinom tog supružnika. To, međutim, ne znači da drugi supružnik nema baš nikakvo pravo. Ako su se rate tokom braka plaćale iz zajedničkih prihoda, može postojati osnov da traži novčanu naknadu za deo koji je iz zajedničkog života uložen u otplatu kredita. Drugim rečima, stan ne mora automatski da postane zajednički, ali ulaganje tokom braka ne ostaje nevidljivo.
S druge strane, ako je stan kupljen tokom braka, Porodični zakon polazi od toga da je imovina stečena radom za vreme trajanja bračne zajednice zajednička imovina supružnika. Zakon takođe predviđa pretpostavku da su udeli jednaki, ali ta pretpostavka nije neoboriva: ako jedan supružnik dokaže da je njegov doprinos bio znatno veći, sud može ceniti i drugačiji odnos udela. Zato ovakvi sporovi često budu i emotivno i dokazno veoma zahtevni.
Ono što se često zaboravlja kad počne spor oko stana
Važna stvar koju mnogi previde jeste da zakon ne gleda samo formalnu svojinu, već i doprinos uvećanju vrednosti imovine. Porodični zakon predviđa da, ako je tokom braka došlo do uvećanja vrednosti posebne imovine jednog supružnika, drugi može imati pravo na novčano potraživanje, a kod znatnog uvećanja i na udeo srazmerno svom doprinosu. Zato priča o stanu na kredit nije samo pitanje čije ime piše u papirima, već i pitanje šta je tokom zajedničkog života stvarno ulagano i iz kojih sredstava.
Još jedna važna tema jeste položaj deteta posle razvoda. Porodični zakon propisuje da dete i roditelj koji vrši roditeljsko pravo mogu imati pravo stanovanja u stanu čiji je vlasnik drugi roditelj, ako nemaju svoj useljiv stan. To pravo, po pravilu, traje do punoletstva deteta, osim ako bi takvo rešenje predstavljalo očiglednu nepravdu za drugog roditelja. To ne znači da se svojina prenosi, ali znači da pitanje stanovanja posle razvoda nije uvek isto što i pitanje vlasništva.
Zato je u ovakvim situacijama najrealnije reći sledeće: nije svaki stan na kredit “zajednički”, ali nije ni svaka uplata tokom braka pravno bez značaja. Kada postoji dogovor, supružnici mogu sporazumno urediti podelu imovine, a zakon ostavlja prostor i za bračni ugovor kojim se imovinski odnosi uređuju unapred. Kada dogovora nema, sud procenjuje vreme sticanja, dokumentaciju, tok otplate i stvarni doprinos oba supružnika.
