Za decu koja odrastaju bez braće i sestara često se unapred lepe etikete: razmaženi su, teško dele stvari, navikli su da sve bude po njihovom i ne snalaze se dobro u društvu. Takva uverenja toliko dugo postoje da su mnogi roditelji počeli da se pitaju da li time što imaju jedno dete na neki način „uskraćuju” detetu važno iskustvo.
Mit koji dugo prati decu bez braće i sestara
Ipak, sindrom jedinca nije stvarna dijagnoza, niti postoji dokaz da će dete bez braće i sestara automatski izrasti u sebičnu ili nesocijalnu osobu. Mnogo više od broja dece u porodici znače atmosfera u domu, odnos roditelja prema detetu, granice, podrška i prilike da dete razvija samostalnost.
Jedinci često imaju više pažnje roditelja, što može biti prednost ako se ta pažnja ne pretvori u stalnu kontrolu. Dete koje ima podršku, ali i prostor da pogreši, uči da razmišlja, odlučuje i preuzima odgovornost. Problem ne nastaje zato što je dete jedinac, već ako roditelji iz najbolje namere počnu da ga štite od svake neprijatnosti.
Roditelji jedinca ponekad osećaju dodatni pritisak. Pošto nemaju „rezervnu šansu”, lako mogu da očekuju previše: da dete bude uspešno, lepo vaspitano, društveno, talentovano i zrelo u svakoj situaciji. Ali dete ne treba da nosi težinu roditeljskih strahova. Jedno dete nije porodični projekat koji mora da ispadne savršeno.
Šta roditelji mogu da urade bez forsiranja?
Najzdraviji pristup je jednostavan: jedincu su potrebni ljubav, granice i život van roditeljskog pogleda. To znači da dete treba da ima prilike da se druži sa vršnjacima, da uči kako se čeka red, kako se rešava sukob i kako se prihvata da ne može uvek sve biti po njegovom.
Druženje ne mora da bude komplikovano. Igra u parku, rođendani, vrtić, škola, sport, radionice ili boravak kod rođaka mogu pomoći detetu da razvije socijalne veštine. Važno je da roditelj ne uskače u svaku raspravu i ne rešava svaki problem umesto deteta.
Jedincu treba dozvoliti i da donosi male odluke. Da izabere majicu, igru, knjigu pred spavanje ili način na koji će srediti svoje igračke. Takve sitnice grade osećaj samostalnosti. Isto važi i za greške. Ako dete zaboravi opremu, pogreši u zadatku ili se posvađa sa drugom, to nije katastrofa, već prilika da nešto nauči.
Najvažnije je da roditelji ne odgajaju dete iz straha od stereotipa. Jedinac može biti odgovoran, brižan, društven i zreo jednako kao dete koje ima braću i sestre. Presudno nije koliko dece ima u porodici, već kakav odnos dete ima sa roditeljima i koliko mu je dozvoljeno da raste, greši i uči.
