Kad dete traži sok “jer je žedno”, ili kad beba deluje nervozno posle šetnje, lako je da se roditelj zapita: da li pije dovoljno vode ili samo “mulja” da dobije nešto ukusnije. Istina je da potreba za tečnošću kod dece nije ista kao kod odraslih, a još manje ista kroz uzrast. Zato je najbolje da se ne vodiš samo time koliko je popilo “na oko”, već da pratiš nekoliko pouzdanijih signala.
Koliko vode je potrebno i kada se uopšte uvodi?
Kod beba je pravilo najjednostavnije: ako je beba mlađa od 6 meseci i na majčinom ili adaptiranom mleku, voda joj uglavnom nije potrebna. Mleko je i hrana i tečnost, pa “dodatna voda” često nije samo suvišna, nego može da napravi problem ako se daje bez potrebe. Voda se obično uvodi tek kada krene nemlečna ishrana (oko šestog meseca), i to u malim količinama, uz obrok, više kao navika nego kao glavni izvor tečnosti.
Kako dete raste, raste i potreba za vodom, posebno po vrućini i kad je fizički aktivno. Tada nije poenta da “sasečeš” dete na litre, nego da voda bude prva opcija tokom dana, a ne nešto čega se setimo uveče. Ono što često prevari roditelje jeste da deca mogu da “zaborave” da piju dok se igraju, pa se žeđ javi tek kad su već nervozna ili umorna. Zato je sasvim normalno da mlađem detetu vodu nudiš ti, čak i kad je ne traži.
Šta da radiš ako neće da pije vodu?
Najpraktičniji pokazatelj je ono što vidiš u toaletu ili peleni. Kod dece je dobar znak kad mokre redovno, a urin nije taman i jakog mirisa. Kod beba je signal i pelena: ako je suva “predugo” ili primetiš da su pelene osetno ređe nego inače, to je već razlog da obratiš pažnju. Drugi znakovi da tečnosti fali mogu biti suva usta, manjak suza kad plače, pospanost ili neobična razdražljivost.
Ako dete “neće vodu”, često pomažu sitne promene koje ne deluju kao nagovor. Voda na dohvat ruke (mala flašica ili čaša koja se ne prosipa), nekoliko gutljaja pre izlaska iz kuće i odmah po povratku, kao i to da ti prvi posegneš za vodom, pa dete samo “kopira”. Dobro radi i kad voda postane deo rutine, kao pranje zuba, a ne tema pregovora. I još jedna važna stvar: kad dete pije po malo češće, to je često bolje nego da odjednom popije veliku količinu, jer mali stomak lako napravi “lažnu sitost”, pa posle slabije jede.
Ako sumnjaš na dehidrataciju, posebno kad su tu proliv, povraćanje ili visoka temperatura, nemoj se oslanjati na improvizaciju. Tada je pedijatar najbolja adresa, jer nekad nije dovoljno samo “dati vodu”, već treba nadoknaditi tečnost kako treba.
