Srbija priprema novi Program za prevenciju i zaštitu dece od nasilja za period 2026–2030, uz akcioni plan do 2028. godine. Radna grupa je 17. jula utvrdila tekst predloga posle javne rasprave održane od 5. do 25. juna.
Najvažnija najava jeste promena pristupa: sistem bi trebalo ranije da prepoznaje rizik, umesto da se uključi tek kada je problem već ozbiljan.
Reč je još o predlogu dokumenta javne politike, a ne o obećanju da će se sve usluge promeniti preko noći. Ipak, dokument pokazuje u kom pravcu treba da se razvijaju škole, centri za socijalni rad, zdravstvo, policija i lokalni mehanizmi zaštite.
Šta predlog programa donosi?
Predlog stavlja naglasak na međusektorsku saradnju, bolje osposobljavanje stručnjaka, bezbedne načine prijavljivanja i dostupniju podršku deci i porodicama. Posebno se pominju savremeni rizici, uključujući digitalno nasilje, kao i potreba da se pomoć pruža na način prilagođen uzrastu i iskustvu deteta.
Važan deo odnosi se na osnaživanje roditelja i staratelja. To ne znači prebacivanje odgovornosti na porodicu, već davanje jasnijih informacija: kome se obraća, ko vodi slučaj i kako institucije međusobno razmenjuju potrebne podatke.
Dete ne bi trebalo više puta da ponavlja isto iskustvo različitim službama samo zato što sistem nije dovoljno povezan.
Predviđeno je i unapređenje prikupljanja podataka, kako bi mere mogle da se usmere tamo gde su potrebe najveće. Bez pouzdanih podataka teško je proceniti da li lokalni timovi zaista rade i da li podrška stiže na vreme.
Šta roditelji mogu da očekuju u praksi?
Pošto program još prolazi put od predloga do sprovođenja, roditelji treba da prate kada će biti usvojen i koje će obaveze dobiti njihova škola ili opština. Već sada mogu da pitaju školu ko je zadužen za zaštitu učenika, kako izgleda postupak prijave i na koji način se čuva privatnost deteta.
Ako postoji zabrinutost za bezbednost deteta, ne treba čekati usvajanje novog programa. U zavisnosti od situacije, podrška se traži od škole, doma zdravlja, centra za socijalni rad, policije ili drugih nadležnih službi. Kod neposredne opasnosti pozivaju se policija ili hitna medicinska služba, u zavisnosti od okolnosti.
Razgovor sa detetom treba da bude miran, bez optuživanja i bez obećanja koja odrasla osoba ne može da ispuni.
Prava promena neće se meriti brojem sastanaka, već time da li dete i roditelj znaju kome da se obrate i dobijaju usklađen odgovor bez lutanja. Zato će lokalna primena biti jednako važna kao i sam nacionalni dokument.
