Prvi sat posle rađanja često izgleda kao kratak predah posle velikog napora, ali u telu mame i bebe tada se odvija prava hormonska “olimpijada”. I nije slučajno što se mnoge žene u tom trenutku osećaju istovremeno iscrpljeno i nekako budno, kao da imaju poslednji talas energije. Pred kraj porođaja raste nivo hormona iz grupe adrenalina, pa se kod mame često javlja potreba da se uspravi, uhvati za nešto, popije vodu, dođe sebi. Taj adrenalin nije “loš” – on pomaže da mama bude budna, fokusirana i zaštitnički nastrojena.
Šta se dešava u telu mame i bebe odmah po rođenju
U isto vreme, važnu ulogu ima oksitocin, hormon koji pomaže kontrakcijama materice i kasnije podstiče otpuštanje mleka. Ali oksitocin nije samo “mehanički hormon” – on je povezan i sa osećajem bliskosti, topline i povezivanja. U tom ranom periodu oksitocin ide “u paketu” sa prolaktinom, hormonom koji podržava dojenje i majčinsko ponašanje. Zbog toga prva dva sata nisu samo “lepa uspomena”, nego vreme kada organizam prirodno gura mamu i bebu jedno ka drugom.
Tu su i endorfini, prirodni “analgetici” tela. Njih ima i kod mame i kod bebe posle porođaja, što može da objasni onu čudnu mešavinu umora i mirnoće, ali i osećaj da želite da se zadržite u svom svetu i da vam smeta previše priče, svetla, pitanja. Nije razmaženost – to je biologija.
I kod bebe se dešava hormonski skok. Beba oslobađa adrenalin i noradrenalin koji joj pomažu da se prilagodi prelasku iz materice u spoljašnji svet. Zato mnoge bebe u prvom satu umeju da budu iznenađujuće budne, otvorenih očiju, pa kontakt “oči u oči” zna da bude intenzivan i mami nezaboravan.
Kako da taj sat prođe mirnije i bude koristan
Najveći poklon koji okolina može da da mami i bebi u tom trenutku je mir i toplina. Kada je prostorija prijatno topla, kada nema stalnih prekida, kada se mama ne “rasipa” na razgovore i objašnjavanja, lakše se luči oksitocin, a ceo proces povezivanja ide prirodnije. To ne znači da osoblje ne treba da radi svoj posao, već da se, kad god je moguće, stvari organizuju tako da mama i beba dobiju malo neprekinutog vremena.
Ako je sve u redu sa mamom i bebom, kontakt koža na kožu u prvom satu pomaže bebi da stabilizuje temperaturu i da se lakše umiri. Mnoge bebe tada same, svojim refleksima, traže put do dojke i pokušavaju prvi podoj. Ne mora da izgleda “filmski”: nekad se beba samo smiri na grudima, nekad se brzo zakači, nekad joj treba vremena. Poenta je da beba dobije šansu, a mama podršku bez pritiska.
Važno je i da porodica zna: ako porođaj nije išao po planu, ako je bio carski rez, ako je beba pospana ili su potrebne medicinske intervencije, to ne znači da ste “propustili jedinu šansu”. Povezivanje ne staje posle 60 minuta. Ali kada uslovi dozvoljavaju, vredi se izboriti za ono osnovno: da mama i beba budu zajedno, da se ne žuri bez potrebe i da neko čuva njihov mir.
