Odnos oca i ćerke nije važan samo u detinjstvu. On često utiče na to kako devojčica vidi sebe, koliko se oseća sigurno, kako postavlja granice i kakve odnose kasnije prihvata kao normalne. Tata ne mora biti savršen, ali je važno da bude prisutan, zainteresovan i emocionalno dostupan.

Kada otac nije tu, bilo fizički ili emotivno, dete to može doživeti kao odbacivanje, čak i kada razlozi nemaju veze sa njim. Devojčica ne razume uvek okolnosti odraslih, ali vrlo dobro oseća odsustvo, hladnoću, nezainteresovanost ili stalna obećanja koja se ne ispune.

Nije važan savršen tata, već prisutan tata

Prisutan otac ne znači otac koji nikada ne greši. To je tata koji sluša, primećuje, pita, grli, postavlja granice i pokazuje da je dete vredno pažnje. Ćerki je važno da čuje da je sposobna, voljena i važna, ali i da vidi da se poštovanje ne dokazuje strahom, nego odnosom.

Očeva podrška može pomoći devojčici da razvije samopouzdanje. Kada tata veruje u nju, ona lakše uči da veruje sebi. Kada poštuje njene emocije, ona lakše uči da njena osećanja nisu teret. Kada se izvinjava za grešku, ona uči da ljubav ne znači savršenstvo, već odgovornost.

Uloga oca nije da bude „druga mama”, već roditelj sa svojim načinom povezivanja. Nekad je to igra, nekad razgovor, nekad odlazak u šetnju, nekad pomoć oko domaćeg. Bitno je da dete oseća: „Moj tata me vidi.”

Šta kada otac nije dovoljno uključen?

Neke devojčice odrastaju bez oca, neke uz oca koji je fizički tu, ali emotivno daleko. To ne znači da je dete osuđeno na nesigurnost ili loše odnose. Mnogo toga može da se popravi kroz podršku majke, šire porodice, zdravih muških figura, razgovor i, po potrebi, stručnu pomoć.

Kada je dete spremno za svoj prvi bicikl?

Važno je ne govoriti detetu ružno o odsutnom roditelju, ali ni ne umanjivati njegovu bol. Rečenice poput „Vidim da ti nedostaje” ili „Nisi ti kriva zbog toga” mogu biti mnogo lekovitije od ubeđivanja da „nije ništa”.

Za tate je poruka jednostavna: ne morate imati velike govore, skupe poklone ni savršene odgovore. Detetu najviše ostaje ono što se ponavlja svakog dana — pogled, vreme, pažnja i osećaj da ima gde da se vrati.