Dete ne mora „lepo“ da crta da bi mu crtanje bilo važno. Crtanje je za klince način da razmišljaju, primete detalje, izbace emociju i vežbaju strpljenje. Ako mu od starta nametnemo „mora da liči“, često dobijemo baš suprotno: otpor, brisanje do besa i rečenicu „ja to ne umem“.
Najbolji početak je da crtanje ostane igra, ne kontrolni. Kad je atmosfera opuštena, dete se usuđuje da proba, da pogreši i da pronađe svoj stil. A tu, uz malo pametnog vođenja, talenat počne da se vidi mnogo jasnije.
Kako da dete zavoli crtanje i stvarno napreduje
Prvo pravilo: ponudite mu alat, ali mu ne „vodite ruku“. Dete uči kad samo pokušava. Vi možete da pokažete „kako ja to radim“, ali bez poruke da je to jedini ispravan način. Umesto „ne tako“, mnogo bolje radi: „Hajde da probamo još jednu varijantu.“
Drugo: dajte mu motive koji su mu bliski. Deci je lakše da crtaju ono što vole (životinje, vozila, princeze, superjunake), a tek kasnije „mrtvu prirodu“. U početku je važnije da ostane u igri, nego da odmah uči perspektivu.
Treće: učite ga da „gleda“, ne da pamti. Crtanje je više posmatranje nego talent. Kad dete crta mačku, pitajte ga: „Gde su uši? Koliko je glava velika u odnosu na telo? Da li su noge iste?“ To su mala pitanja koja treniraju oko i mozak.
Ako hoćete jednostavan okvir bez mnogo pravila, držite se ovoga: krugovi i ovali za osnovu, pa preko toga detalji. Tako dete shvati da se i „teški“ crtež gradi iz lakih oblika, a ne iz jedne savršene linije.
I još nešto praktično: pohvalite trud i ideju, ne „lep crtež“. Rečenice tipa „vidim da si se baš potrudio oko senke“ ili „super si smislio priču“ jačaju samopouzdanje mnogo više od „bravo, prelepo“.
Kako uočiti nadarenost: znaci koji se ponavljaju (ne „jedan crtež“)
Nadarenost se najčešće ne vidi po jednom crtežu, nego po obrascu. Dete može da nacrta nešto sjajno slučajno, ali talenat se prepoznaje po tome što se određene stvari stalno vraćaju.
Kod darovite dece često se vidi izuzetna radoznalost za detalje: primećuju sitnice koje drugi preskoče (npr. šare na krznu, oblik listova, odnose veličina). Često imaju i jaku potrebu da poprave crtež – ne iz nervoze, nego zato što „još nije to to“. To je dobar znak kad je praćen uživanjem, a ne strahom od greške.
Još jedan signal je vizuelna memorija: dete pamti kako nešto izgleda i vraća se na to kasnije (nacrtana scena, karakter, poza). Takođe, nadareno dete obično voli da eksperimentiše: menja materijale, pokušava senčenje, meša boje, crta iz različitih uglova – kao da istražuje.
Ono što roditelji često previde: talenat ume da ide zajedno sa osetljivošću. Neka deca se lako razočaraju kad crtež ne ispadne kako su zamislila. Tu pomaže da ih naučite najvažnijoj stvari u crtanju: napredak dolazi iz pokušaja, ne iz savršenstva.
Ako vidite da dete stalno traži papir, samo inicira crtanje i brzo napreduje, sledeći korak je lagan: likovna radionica ili nastavnik koji ume da ga vodi bez lomljenja volje. Najbolje što možete da uradite za talenat je da mu sačuvate radost stvaranja – jer to je gorivo koje traje.
