Nije svako povučeno dete “u problemu”, niti je svako glasno dete “svađalica”. Mnoga deca prolaze kroz faze: nekad su stidljiva, nekad im treba više vremena da se uključe u igru, nekad se posvađaju pa se pomire. To je normalan deo odrastanja. Ono što roditelje najviše brine je kada se iste situacije ponavljaju i kada dete deluje kao da stalno “zapne” sa drugom decom, bez obzira na to gde je – u vrtiću, školi, parku ili na treningu.
Šta je normalno, a šta traje predugo
Dobar prvi znak za procenu je kako se dete oseća. Ako posle druženja često dolazi kući uznemireno, tužno ili besno, ili stalno govori da ga “niko ne voli”, to nije nešto što se olako preskače. Još važnije: ako dete počne da izbegava situacije gde su vršnjaci, traži izgovore da ne ide u školu, ili se žali na stomak i glavobolju baš kada treba među decu, to je poruka da mu je tamo teško.
Treba obratiti pažnju i na to da li dete ima bar jednu osobu sa kojom se oseća sigurno. Neka deca nemaju “ekipu”, ali imaju jednog druga i to im je dovoljno. Problem je kada dete nema nikog, ili kada se njegovi pokušaji druženja stalno završavaju istim ishodom: odbijanje, svađa, podsmeh ili izolacija.
Signali da detetu treba podrška (i šta roditelj može odmah da uradi)
Jedan od jasnih znakova je kada dete ne uspeva da “uhvati ritam” u razgovoru: upada drugima u reč, ne čeka red, stalno prebacuje temu na sebe ili ne ume da primeti da je drugom detetu dosadno ili neprijatno. To nije “bezobrazluk” uvek – nekad je to samo manjak veštine koji se uči, kao vožnja bicikla.
Drugi signal je kada se konflikti stalno ponavljaju, a dete ne zna da ih reši. Ako svaka igra završi gurkanjem, vikanjem, plakanjem ili povlačenjem, verovatno mu fali “alat” za dogovor: kako da kaže “ne”, kako da traži svoje, kako da se smiri kad je ljuto. Dete koje ne ume da se izbori za sebe često ode u jednu krajnost: ili postane agresivno, ili se potpuno povuče.
Treći signal je preterana osetljivost na kritiku i odbijanje. Neka deca svaku šalu dožive kao napad, ili im jedna ružna reč “pokvari” ceo dan. Ako se to dešava često, dete može početi da izbegava kontakte jer mu je previše naporno da stalno bude na oprezu.
Četvrti signal je kada dete ne ume da uđe u grupu. Možda želi, ali stoji sa strane, čeka da ga neko pozove i onda odustane. Tada roditelju pomaže da vežba sa detetom kratke rečenice koje otvaraju vrata: “Mogu li i ja?”, “Šta igrate?”, “Hoćeš da se igramo?” Deluje jednostavno, ali nekome je to velika prepreka. Veština se uči kroz probu, ne kroz predavanje.
Peti signal je kada odrasli iz okruženja već primećuju problem: vaspitačica kaže da se dete često povlači, učiteljica da je stalno u konfliktu, trener da ne sarađuje. Kad isto čuješ sa više strana, to je dobar trenutak da se reaguje, ne da se čeka “da preraste”.
Šta možeš odmah? Prvo, nemoj etiketirati dete (“ti si takav”). Umesto toga, pričajte o situaciji: šta se desilo, kako se osećao, šta je mogao drugačije. Drugo, organizuj druženja “jedan na jedan” – mnogo je lakše razviti odnos sa jednim detetom nego u velikoj grupi. Treće, ako sumnjaš na vršnjačko nasilje, reaguj mirno ali odlučno: razgovor sa školom/vrtićem, praćenje situacije i jasna zaštita deteta.
Ako problem traje mesecima, ako dete pati, povlači se ili pokazuje znake snažne anksioznosti, dobro je uključiti školskog psihologa ili stručnjaka. Traženje pomoći nije preuveličavanje, nego način da dete dobije alat koji mu nedostaje. Vršnjačke veštine se uče — i što ranije počnete, lakše ide.
