Disleksija ume da izgleda kao „neće da čita“ ili „stalno greši“, pa odrasli lako skliznu u pritisak, kritiku i kazne. Problem je što disleksija nije stvar inata. To je teškoća u čitanju i obradi pisanog jezika, a dete često ima potpuno urednu (nekad i odličnu) inteligenciju, radoznalost i kreativnost.
Kod mnoge dece postane vidljiva tek kad krenu ozbiljniji zahtevi u školi (prvi, drugi razred), jer se tada očekuje da čitaju brže, razumeju pročitano i sve to prenesu u pisanje. Procene kažu da se znaci disleksije javljaju kod značajnog dela školske dece (često se navodi oko desetine), zato je važno da ne čekate „da samo prođe“.
Kako da je prepoznaš bez „etiketa“ i pogrešnih zaključaka
Najčešće se primećuje kroz uporno sporije i napornije čitanje: dete čita slog po slog, vraća se, preskače redove, menja redosled slova ili slogova i brzo se umori. Dešava se i da razume kad mu se objasni usmeno, ali se „izgubi“ kad isto vidi na papiru. U pisanju može da bude prisutna i disgrafija, pa su greške brojne, rukopis neuredan ili dete dugo piše i stalno briše.
Ono što roditelje najviše zavara jeste utisak da dete „ne obraća pažnju“ ili „ne vežba dovoljno“. A dete, realno, često vežba više od vršnjaka – samo mu treba drugačiji pristup. Zato je prva velika poruka: disleksija nije lenjost. Kad dete stalno dobija poruku da je „nesposobno“, počne da izbegava čitanje, raste anksioznost i pada motivacija. Pritisak obično pogorša problem, umesto da ga reši.
Šta roditelji mogu da urade (da pomognu, a ne da „guraju“)
Prvi korak je mirna procena: razgovarajte sa učiteljem/razrednim starešinom i pitajte šta tačno primećuju u učionici, a šta kod kuće. Zatim potražite stručnu procenu – najčešće kod logopeda ili defektologa – jer se uz dobru dijagnostiku brže dođe do plana koji detetu odgovara.
U učenju najviše pomaže kad se ide „korak po korak“ i kad dete dobije način rada koji mu leži: jasne, kratke instrukcije, dovoljno vremena, čitanje uz praćenje prstom ili lenjirom, vežbe koje jačaju povezivanje glasova i slova, kao i rad na razumevanju teksta kroz pitanja „ko, šta, gde, zašto“. Važno je i da dete oseti uspeh: manji zadaci, češće pohvale za trud, manje poređenja sa drugima.
U školi često pomažu male prilagodbe (bez drame): dodatno vreme, provera znanja usmeno kad je smisleno, tekstovi većeg fonta, manje prepisivanja „mehanički“. Suština je da dete pokaže znanje, a da ga čitanje i pisanje ne „zaključaju“.
Najvažnije: disleksija ne znači da dete ne može da bude odlično u školi i kasnije u životu. Razlika je u putu. Uz ranu podršku i razumevanje okruženja, detetovi potencijali dođu do izražaja – samo na način koji je njemu prirodniji.
