Iza pitanja o rasporedu i profesorima može da stoji mnogo ličnija briga: „Hoću li ovde pronaći nekoga svog?“

Do juna su poznavali gotovo svako lice u školskom hodniku. Prvog septembra ulaze u novu zgradu, traže učionicu i razmišljaju pored koga da sednu. Polazak u srednju školu donosi priliku za novi početak, ali i trenutak u kojem ponovo treba predstaviti sebe.

Neko će lako započeti razgovor, dok će drugome biti potrebno nekoliko dana da se opusti. To što učenik prvog dana nije pronašao društvo ne govori kako će izgledati njegove naredne četiri godine.

Roditelji mogu da olakšaju početak tako što neće odmah tražiti potvrdu da se dete „uklopilo“. Pitanja „Jesi li već našao najboljeg druga?“ ili „Kako su svi drugi uspeli da se upoznaju?“ pretvaraju druženje u još jednu obavezu.

Za prvi kontakt često je dovoljno nešto obično: pitanje o sledećem času, zajednički odlazak do stanice ili razgovor o muzici. Prijateljstvo ne mora da počne upečatljivim nastupom, niti povučeniji učenik mora da glumi nekoga ko nije.

Važno je ostaviti prostor i za staro društvo. Drugari iz osnovne škole mogu ostati bliski i kada se rasporedi razlikuju. Nova poznanstva ne zahtevaju odricanje od prethodnih.

U porodici se istovremeno dogovaraju praktične stvari: prevoz, novac za užinu, javljanje kada se nastava završi i postupak ako se plan promeni. Jasni dogovori ostavljaju tinejdžeru više prostora da samostalno upoznaje novu svakodnevicu.

Prvi septembar ne mora da donese veliko oduševljenje. Dovoljno je da se posle nepoznatih hodnika vrati kući u kojoj može da kaže i „Bilo je dobro“ i „Još mi je sve čudno“, bez obaveze da odmah ima spreman odgovor na pitanje kako mu je u novoj školi.