Polazak u školu veliki je dan za celu porodicu, ali prvak ne mora već 1. septembra da ispuni sva očekivanja odraslih.
Ranac je spreman, odeća izabrana, a roditelji još jednom proveravaju kada treba stići u školsko dvorište. Između ponosa i uzbuđenja provlače se pitanja: hoće li dete umeti da se snađe, da zatraži pomoć, da pronađe drugare?
Ta briga može da se pretvori u niz uputstava pred sam ulazak: slušaj, pazi, javi se, nemoj da zaboraviš. Dete tako, uz školski pribor, ponese i zadatak da ništa ne pogreši.
Prvog dana dovoljno je da upozna učiteljicu ili učitelja, vidi svoju učionicu i počne da se snalazi u novom prostoru. Ne mora odmah da bude najhrabrije, najpričljivije ili ono koje već sve zna.
Rečenice poput „Sad nema više igranja“ i „Videćeš ti kada počne škola“ lako zasene radost početka. Škola donosi obaveze, ali dete preko noći ne prestaje da bude dete. I posle prvog zvona potrebni su mu igra, odmor i vreme u kojem se od njega ništa posebno ne očekuje.
Roditeljska podrška može da bude sasvim konkretna: objasniti ko dolazi po njega, gde će ga sačekati i kome u školi može da se obrati. Umesto obećanja da će sve biti savršeno, dovoljno je: „Nećeš odmah sve znati. Zato i ideš da učiš.“
Ni prvi dan ne mora da izgleda kao na zamišljenoj porodičnoj fotografiji. Neko će se smejati, neko stideti, a neko odbiti poziranje. Sve to može da stane u isti važan dan.
Kada se školska vrata zatvore, i roditeljima ostaje da nauče nešto novo: da budu oslonac, a da detetu ostave prostor da prve male korake napravi samo.
