Boravak u bolnici je stresan i za odrasle, a kod dece je često još jači, jer dete nema iste „odbrambene mehanizme“ da razume šta se dešava i zašto mora da trpi neprijatnosti. Naročito kad se sve desi naglo: promena rutine, nepoznati ljudi, pravila, aparati, a uz to i bol ili strah.
Dobra vest je da se mnoge reakcije povuku vremenom. Loša je što, ako se dete ostavi samo sa tim doživljajem, posledice mogu da se vuku duže nego što očekujemo.
Kako boravak u bolnici utiče na dete
Kod nekog deteta reakcije se vide odmah po otpustu, kod drugog tek kasnije, kad se „opusti“ i kad mozak prestane da bude u režimu preživljavanja. Često se javljaju regresije (npr. ponašanje kao kod mlađe dece), jači strah od odvajanja, problemi sa spavanjem i hranjenjem, razdražljivost, plačljivost, pa čak i tikovi ili specifični strahovi. Nekad se javi i nekontrolisano mokrenje, iako je dete već ranije bilo suvo. Podsetnici na bolnicu (miris, bela uniforma, priča o injekciji) mogu ponovo da „upalе“ stres.
Za deo dece hospitalizacija ostane samo neprijatno sećanje, ali kod nekih se razviju ozbiljnije reakcije. U tekstu se navodi da se raspon kreće od blaže uznemirenosti kod velikog broja dece do izraženijih psihičkih smetnji kod manjeg dela, a da se posttraumatske reakcije mogu pojaviti posle fizičke traume, naročito nakon boravka na intenzivnoj nezi.
Važno je i kako dete tumači situaciju. Mala deca nekad dožive hospitalizaciju kao kaznu ili kao „napad“, jer ne razumeju da su procedure tu da pomognu. To pojačava osećaj nemoći, a nemoć je gorivo za strah.
Kako roditelji mogu da ublaže stres
Najveći zaštitni faktor je prisustvo roditelja i osećaj da dete nije samo. Postoje evropski standardi koji naglašavaju pravo deteta da bude uz roditelja tokom boravka u bolnici, kad god je to moguće.
Pre prijema (ako imate vremena da se pripremite), pomaže da detetu objasnite šta će se desiti jezikom primerenim uzrastu, bez zastrašivanja i bez previše detalja. Istraživanja o pripremi dece pred procedure i operacije pokazuju da dobro osmišljena priprema može da smanji anksioznost i kasnije „poslebolničke“ promene u ponašanju.
Tokom boravka, pokušajte da zadržite mrvu rutine: ista plišana igračka, ista uspavanka, omiljena knjiga, poznata majica. Dete se hvata za poznato kao za sidro. Ako bolnica ima pedagoga ili tim za podršku deci (npr. „child life“ pristup), iskoristite to: ovakve intervencije (igra, distrakcija, objašnjenje procedura) u studijama su povezane sa manjim strahom i boljim iskustvom deteta i roditelja.
Posle otpusta, dajte detetu vremena. Nemojte ga „preseći“ sa: „Eto, prošlo je, ćuti.“ Bolje radi kratko priznanje emocije: „Bilo je teško“, pa razgovor kroz igru ili crtanje. Ako se simptomi pojačavaju, traju nedeljama ili dete izbegava sve što podseća na bolnicu, tada ima smisla da se uključи stručna pomoć (psiholog/psihoterapeut). I tu nema sramote: to je isto kao kontrola kod pedijatra, samo za emocionalni oporavak.
Ako želiš, napiši uzrast deteta i da li je boravak bio planiran ili hitan, pa mogu da prilagodim tekst konkretnim situacijama (beba, vrtićko dete, školarac) u istom formatu.
