Porođaj retko ide kao na filmu, “na svakih pet minuta, pa sve jače, pa gotovo”. Kod mnogih žena napredak ide u talasima: malo brže, pa pauza, pa opet. Posebno u ranoj fazi, otvaranje može dugo da bude sporo i to samo po sebi nije znak da nešto nije u redu.
Zašto se otvaranje ponekad uspori
Ono što često zbuni porodice je da se pravi “radni” porođaj obično računa tek kada je grlić materice dovoljno otvoren i kada se vidi stabilan obrazac kontrakcija. U praksi se sa etiketom “zastoj” ne žuri pre nego što žena uđe u aktivnu fazu, jer je normalno da pre toga napredak bude neujednačen.
Usporavanje otvaranja najčešće ima vrlo “obične” razloge: kontrakcije nisu dovoljno jake ili nisu dovoljno česte, mama je iscrpljena i dehidrirana, bešika je puna pa smeta spuštanju bebe, ili je beba u položaju koji traži više vremena (na primer, okrenuta “leđima” prema maminim leđima). Nekad i stres, strah, previše buke i prekida umeju da naprave razliku, jer telo teže “pusti” kada je stalno na oprezu.
Važno je da znate i ovo: kod prvog porođaja je češće da se “zaglavimo” u nekom delu, a kod narednih porođaja stvari često idu brže. Sporije ne znači automatski opasnije – ali znači da tim treba da proceni šta tačno koči napredak.
Šta tim u porodilištu predlaže, korak po korak
Kad kažu da porođaj usporava, prvo sledi procena: kako izgledaju kontrakcije, kako se beba ponaša na monitoru (CTG), koliko je grlić otvoren i da li se beba spušta. U toj fazi često pomažu vrlo praktične stvari: promena položaja, šetnja ili ljuljanje na lopti (ako je moguće), tuš ili topla voda, dodatna tečnost, kao i pražnjenje bešike. Nekad se samo time porođaj “odmrzne”.
Ako vodenjak nije pukao, jedna od opcija je kontrolisano pucanje vodenjaka. To može ubrzati porođaj, ali može i pojačati bol, pa je važno da mama zna šta može da očekuje.
Ako se proceni da su kontrakcije preslabe, tim može predložiti oksitocin (stimulaciju) da se kontrakcije pojačaju i postanu efikasnije. Oksitocin se daje uz pažljivo doziranje i nadzor, jer prečeste ili prejake kontrakcije nisu cilj.
Kada se govori o pravom “zastoju”, obično se misli na situaciju kada je žena u aktivnoj fazi, vodenjak je pukao (ili je puknut), kontrakcije su adekvatne (spontano ili uz oksitocin), a otvaranje se ipak ne menja tokom više sati. U takvim okolnostima, ako nema napretka i pored dovoljno vremena, razgovara se o sledećem koraku, uključujući i carski rez, jer je tada prioritet bezbednost mame i bebe.
Ako vam se ovo dešava, sasvim je u redu da pitate: da li je beba dobro, da li ste već u aktivnoj fazi, šta tačno smatraju problemom (kontrakcije, položaj bebe, otvaranje) i koliki je planirani “prozor” da se proba sledeća mera. Kad imate jasnu sliku, manje je straha, a više osećaja kontrole.
