Dete kroz igru ne provodi samo vreme – ono istražuje svet, proverava svoje mogućnosti i uči kako da komunicira sa drugima. Svako slaganje kocki, oponašanje odraslih ili skrivanje igračke može da bude mala vežba pažnje, pamćenja, govora i rešavanja problema.
Za takav razvoj nisu neophodne skupe igračke niti posebno osmišljeni časovi. Najvažniji „materijal“ za igru jesu radoznalo dete i odrasla osoba koja primećuje njegove signale i odgovara na njih.
Zašto je igra mnogo više od zabave
Kada beba pogleda roditelja, ispusti glas ili pokaže prema predmetu, ona započinje komunikaciju. Ako odrasla osoba uzvrati pogledom, rečima ili osmehom, nastaje razmena koja pomaže razvoju govora, pažnje i odnosa sa drugim ljudima.
Kako dete raste, igra postaje složenija. Slaganjem predmeta razvija koordinaciju i prostorno razmišljanje, crtanjem vežba precizne pokrete, dok kroz igru uloga obrađuje situacije koje vidi u svakodnevnom životu. Pretvarajući se da je lekar, kuvar ili vozač, dete istovremeno koristi maštu, govor i sposobnost da razume tuđe postupke.
Igra sa vršnjacima donosi nove izazove. Dete uči da sačeka red, pregovara, podeli predmet i podnese razočaranje kada se igra ne odvija po njegovoj zamisli. Upravo se kroz takve trenutke razvijaju samokontrola i društvene veštine.
Kako da od običnog dana napravite razvojnu priliku?
Roditelj ne mora neprekidno da zabavlja dete. Dovoljno je da mu ponudi bezbedan prostor, nekoliko jednostavnih predmeta i vreme da samo istražuje.
Sa bebom se možete igrati skrivanja lica, ponavljati njene glasove, pevati joj ili imenovati predmete koje posmatra. Malom detetu zanimljive su kutije, posude, kocke, plastelin i svakodnevni predmeti bez oštrih ivica i sitnih delova. Predškolci mogu da crtaju, prave kuću od ćebeta, smišljaju priče ili učestvuju u jednostavnim igrama sa pravilima.
Važno je da povremeno pustite dete da vodi igru. Umesto da mu pokažete „ispravan“ način, pitajte ga šta gradi, gde njegova figurica putuje ili šta bi moglo da se dogodi dalje. Tako mu ostavljate prostor da razmišlja i donosi odluke.
Ekrani i elektronske igračke mogu privući pažnju, ali ne mogu da zamene razgovor, pokret i zajedničku igru. Za razvoj su često vredniji lopta, papir, bojice i prisutna odrasla osoba nego igračka koja sve radi sama.
