Početak vrtića donosi mnogo novih iskustava, a poređenje sa drugom decom roditeljima retko daje pravu sliku o tome kako se njihovo dete oseća.
Jedno dete ulazi u sobu bez okretanja, drugo se zadržava u roditeljskom zagrljaju. Već na vratima može da se javi pitanje: „Zašto je nama teže?“ Ako se tome pridruže priče drugih roditelja o samostalnom oblačenju, spavanju i novim drugarima, početak vrtića lako postane spisak onoga što dete još nije uspelo.
Ipak, nekoliko minuta u garderobi nije dovoljno da se upozna nečiji ceo dan. Roditelj vidi rastanak, dok vaspitač prati šta se dešava kasnije: da li se dete uključuje u igru, prihvata utehu ili pronalazi nešto što ga zanima.
Umesto pitanja „Da li je bilo bolje od druge dece?“, korisnije je saznati šta je danas bilo lakše nego juče. Možda je prvi put prišlo stolu, uzelo igračku ili se obratilo vaspitačici. To su konkretne promene o kojima vredi razgovarati.
Ni kod kuće nisu potrebne rečenice „Vidiš kako druga deca ne plaču“ ili „Samo ti još tražiš mamu“. Detetu se može jasno reći da ostaje u vrtiću, a istovremeno priznati da mu rastanak teško pada.
Razgovor sa vaspitačem pruža više od poređenja u roditeljskoj grupi. Korisno je preneti šta dete umiruje, kako traži pomoć i koje su mu navike važne, a zatim zajedno pratiti kako prolazi boravak.
Ako teškoće traju ili se pojačavaju, treba dogovoriti dodatni razgovor sa vaspitačem i stručnom službom vrtića. Podrška može da se prilagodi konkretnom detetu.
Za početak je dovoljno odustati od zamišljenog roka u kojem mora da bude „kao svi ostali“. Važnije je upoznati njegov dan nego upoređivati njegov rastanak.
