Svako dete ima svoj ritam, ali razvoj govora ipak ima faze koje se očekuju u određenom periodu. Roditelji se najčešće uplaše kad dete “ćuti”, ali važnije od poređenja sa vršnjacima je da pratite da li dete postepeno napreduje i da li komunikacija postaje sve bogatija – makar u početku kroz zvukove, pogled i reakcije.
Kako da prepoznate moguće kašnjenje u govoru
U najranijem uzrastu, prvi “alarm” može biti izostanak osnovnih glasova. Bebe obično već oko prvog meseca počinju da guču, a ta faza traje nekoliko meseci. Kasnije, oko sedmog ili najkasnije osmog meseca, očekuje se da se gukanja postepeno menjaju i da dete počinje jasnije da izgovara osnovne samoglasnike poput “a”, “o”, “e”. Ako toga nema ni posle nekoliko meseci, vredi pažljivije pratiti i konsultovati pedijatra.
Kod starijeg deteta, roditelji često prvo primete izgovor. Normalno je da mališani greše, ali ako je govor dugo nejasan i nerazgovetan, ako dete često menja glasove, preskače ih ili ih “guta”, to može ukazivati da mu treba pomoć. Neka deca, recimo, mešaju slične glasove ili izostavljaju neki glas u reči, a to kasnije može da utiče i na samopouzdanje, posebno kad krenu komentari vršnjaka.
Još jedan važan znak je razumevanje. Ne možete očekivati od bebe od par meseci da prati uputstva, ali oko godinu dana dete bi već trebalo da razume jednostavne poruke i situacije, tipa da reaguje na “dođi”, “daj”, “sedni”. Ako dete deluje kao da ne razume instrukcije ili kao da “ne hvata” osnovne reči iz svakodnevnog života, to je signal da se proveri i jezički i kognitivni razvoj.
Rečnik je sledeći sloj. Oko drugog rođendana mnoga deca imaju približno pedesetak reči, a u narednom periodu broj reči naglo raste. Ako dete i posle druge godine uglavnom pokazuje, “mumla” i oslanja se na to da vi pogađate, ili ako je komunikacija i dalje vrlo nerazumljiva, to je razlog da potražite savet. Posebno ako se i posle četvrte godine govor teško razume.
Šta da uradite odmah?
Najbolji potez je da ne čekate iz meseca u mesec uz nadu da će “proći samo”. Ako vidite da dete značajno kasni, prvo se dogovorite sa pedijatrom, a zatim, po preporuci, uključite logopeda. Važno je i pravilo zdrave mere: kašnjenje od mesec–dva nekad ne znači ništa dramatično, ali ako primećujete razliku od više od šest meseci, bolje je reagovati.
Kod kuće možete biti velika podrška, ali bez pritiska. Logoped često očekuje da roditelji budu deo “tima” i da kod kuće rade ono što je dogovoreno. Dete najlakše napreduje kad se ohrabruje, kad ima mirnu rutinu i kad se sa njim priča kroz igru, bez “ispitivanja” i stalnog ispravljanja.
