Recept za omiljenu pitu ili slavski kolač često postoji samo u nečijem sećanju. Zapisivanje je prilika da uz ukus sačuvamo i priču o ljudima koji su ga donosili za sto.
Na pitanje koliko brašna ide u testo stiže poznat odgovor: „Videćeš pod rukom.“ Temperatura se procenjuje po rerni, količina šećera meri omiljenom šoljom, a vreme pečenja određuje bojom korice. Onome ko tako kuva decenijama sve je jasno. Onome ko pokušava prvi put nedostaje pola uputstva.
Zato porodični recept vredi zapisati tokom zajedničkog kuvanja. Tada može da se izmeri zapremina stare šolje, proveri koliko je brašna zaista potrošeno i zabeleži kako testo treba da izgleda pre nego što ode u rernu.
Najkorisniji detalji često se izgovore usput: da se fil prvo ohladi, da se deo vode sačuva ili da kolač mora da odstoji do sutra. Upravo takve napomene lako izostanu kada neko recept prepričava napamet.
Uz sastojke može da ostane i nekoliko rečenica o poreklu jela. Ko je prvi pravio te kiflice? Da li je recept stigao od tetke, komšinice ili iz stare sveske? Zašto se određena pita spremala baš za porodična okupljanja?
Deca mogu da fotografišu postupak, napišu naziv ili nacrtaju gotovo jelo. Nije potrebno praviti raskošan kuvar: nekoliko listova u fascikli ili zajednički digitalni album dovoljni su za početak.
U takvoj zbirci ima mesta i za tatin pasulj, stričev roštilj ili sestrine prve uspešne palačinke. Porodična kuhinja nastaje iz različitih ruku i navika.
Sledeći put kada za stolom neko kaže „Ovo niko ne pravi kao ti“, razgovor može da se nastavi jednostavnim pitanjem: „Hoćemo li sledeći put zajedno, da zapišem?“
