U mnogim porodicama postoji osećaj da je jedno dete “bliže” roditeljima, da dobija više pažnje ili da mu se više prašta. Roditelji to često ne priznaju, ponekad jer ih je sramota, a ponekad jer zaista misle da se prema svima ponašaju isto. Ipak, deca vrlo rano počnu da mere ko je češće pohvaljen, kome se brže oprašta, a ko stalno “ispada kriv”. Kad se taj utisak ukoreni, posledice se vide u odnosima među braćom i sestrama, ali i u samopouzdanju deteta koje se oseća manje vredno.
Važno je reći i ovo: problem nije samo kad roditelj otvoreno kaže da mu je neko “miljenik”. Nekad je dovoljno da jedno dete stalno dobija više strpljenja, više osmeha, više razgovora, dok drugo dobija uglavnom kritiku i kratke naredbe. Deca pamte ton, pogled i “sitnice” bolje nego što mislimo.
Kako nastaje osećaj da je jedno dete “više voljeno”
Često nije u pitanju namera, nego spontana bliskost. Sa jednim detetom se lakše razgovara, mirnije je, sličnije je roditelju, ili jednostavno manje “okida” na nervozu. Drugo dete može biti temperamentnije, tvrdoglavije, glasnije, ili baš ono koje najviše liči na osobu sa kojom roditelj ima neraščišćene stvari iz prošlosti. I tako se, bez plana, pojavi obrazac: sa jednim detetom se lakše, a sa drugim se stalno “gasi požar”.
Tu se često ubaci i etiketa. Jedno postane “zlatno dete” (ono koje “ne pravi problem”), a drugo “teško dete” (ono koje “uvek nešto”). Najgore je što se te etikete vremenom same hrane: dete koje oseća da je stalno krivo, ponaša se sve buntovnije ili se povuče, pa roditelj dobije “dokaz” da je bio u pravu. A dete koje je stalno “ponos porodice” može da počne da nosi pritisak da nikad ne sme da pogreši.
Kako da smanjite štetu i vratite ravnotežu
Prvi korak je da uhvatite sitne, ponavljajuće stvari: kome prvo odgovarate, koga više prekidate, koga češće branite pred drugima, kome se obraćate toplije. Ponekad nije potrebno da “izjednačite sve”, nego da svako dete dobije svoj prostor. Dve različite potrebe ne traže isti odgovor, ali traže isti osećaj: “vidim te” i “važan/važna si mi”.
Pomaže i da uvedete kratko vreme nasamo sa svakim detetom, bez publike i bez korekcija. To ne mora biti spektakl – i 15 minuta šetnje, slaganja kockica ili razgovora pred spavanje može da promeni ton cele nedelje. Deca se najviše “omekšaju” kad osete da se za vašu pažnju ne takmiče.
Ako dete kaže: “Više voliš brata/sestru”, najgore što možete je da to presečete rečenicom “ne glupiraj se”. Bolje je da pitate: “Šta te je navelo da to pomisliš?” i da saslušate do kraja, pa tek onda objasnite. Često iza takve rečenice stoji jedna konkretna situacija, a ne mržnja prema porodici.
I na kraju, držite se jednog pravila: kritikujte ponašanje, ne ulogu. Nije “ti si takav”, nego “ovo što si uradio nije u redu”. Kad porodica prestane da deli decu na “dobre” i “problematične”, odnosi se polako smire — i svako dobije šansu da bude voljen bez takmičenja.
