Prvi džeparac nije važan zbog iznosa, već zbog prilike da dete nauči kako da raspolaže novcem. Dok roditelj plaća sve što je potrebno, novac detetu deluje kao nešto što se jednostavno pojavi kada ga zatraži. Tek kada dobije ograničenu sumu, počinje da razume da svaka kupovina znači odricanje od nečeg drugog.
Ne postoji univerzalni uzrast za prvi džeparac. Dete je obično spremno kada razlikuje novčanice i kovanice, razume da proizvodi imaju različite cene i može da sačeka nekoliko dana pre kupovine.
Koliki iznos je dovoljan
Visina džeparca treba da zavisi od uzrasta deteta, porodičnih mogućnosti i toga šta se očekuje da dete njime plaća. Bolje je početi manjim iznosom koji se daje redovno, nego povremeno davati velike sume bez jasnog dogovora.
Mlađem detetu novac se može davati jednom nedeljno, jer mu je mesec dana predug period za planiranje. Starije dete može postepeno preći na mesečni džeparac.
Roditelji treba unapred da objasne šta i dalje oni plaćaju, a za šta dete koristi svoj novac. Školska užina, prevoz i druge osnovne potrebe ne bi trebalo da zavise od toga da li je dete ranije nepromišljeno potrošilo džeparac.
Najvažnija lekcija dolazi posle greške
Detetu se može predložiti da novac podeli na tri dela:
– za trošenje
– za štednju
– za poklon ili pomoć nekome
Ako dete potroši sav novac prvog dana, roditelj ne treba odmah da dopuni iznos. Bez vređanja i predavanja, treba mu dozvoliti da sačeka sledeći dogovoreni termin. Tako posledica ostaje bezbedna, ali dovoljno jasna da iz nje nešto nauči.
Osnovne obaveze u kući ne moraju se plaćati, jer dete treba da razume da svi članovi doprinose porodici. Poseban, dodatni posao može se nagraditi ako je to unapred dogovoreno.
Roditelji ne treba da proveravaju svaki dinar, ali bi povremeno trebalo da razgovaraju sa detetom o njegovim odlukama. Cilj nije da dete nikada ne pogreši, već da male finansijske greške napravi dok su posledice još male.
