Deca ionako primete kada se nešto ozbiljno dešava: promenu u raspoloženju odraslih, šapat, odlazak na sahranu, suze. Kada im ne kažemo ništa, ona popunjavaju praznine sama, a to ume da bude strašnije od istine. Zato je često bolje da dete dobije kratko, jasno i iskreno objašnjenje, prilagođeno uzrastu, nego da ostane u neizvesnosti.

Zašto je važno da tema ne bude tabu

Najčešća greška odraslih je ulepšavanje kroz nejasne reči. Kad kažemo da je neko “otišao” ili “zaspao”, dete to može shvatiti bukvalno i početi da se plaši odlaska na spavanje ili da paniči kad neko ode na put. Mnogo je sigurnije koristiti jasnu reč: “umro je”, uz objašnjenje da to znači da telo više ne radi i da se osoba ne vraća. Zvuči grubo nama, ali deci je jasnije, a jasnije je i mirnije.

Važno je i da priznate emocije. Ako ste tužni, u redu je da dete vidi suze i čuje: “Tužna sam jer mi nedostaje.” To detetu šalje poruku da je tuga normalna i da se o njoj može pričati. Ne morate da budete “jaki” po svaku cenu; mnogo je korisnije da budete prisutni.

Šta reći kada dete pita i kako da ga smirite

Pravilo koje najčešće radi je: odgovorite na ono što je dete zaista pitalo, ni manje ni više. Deca često postavljaju pitanja u kratkim “zalogajima”, pa im je dovoljno jedno-dve rečenice, a posle se vrate igri. To ne znači da im nije stalo, nego da tako obrađuju teške stvari.

Ako dete pita “da li ćeš i ti umreti?”, u suštini pita “da li sam bezbedan/bezbedna?”. Možete reći: “Svi ljudi jednom umru, ali to je obično kad su jako stari. Ja planiram da budem dugo uz tebe.” Dete ne traži filozofiju, nego osećaj sigurnosti.

Ako se smrt desi u porodici, dobro je da detetu date ulogu koja je mala, ali smislenа: da nacrta crtež, zapali sveću sa vama, izabere fotografiju, ili da zajedno smislite rečenicu kojom ćete se “pozdraviti” u mislima. Takvi mali rituali pomažu jer dete vidi da tuga ima svoje mesto, ali i da život ide dalje.

Neka deca posle gubitka postanu razdražljiva, povuku se, imaju strahove, noćno mokrenje ili se “vrate unazad” u ponašanju. To ume da traje neko vreme i često je deo procesa. Ipak, ako tuga mesecima ne popušta, ako dete ima jake napade panike, stalne noćne more, odbija školu, govori da ne želi da živi ili je preplavljeno krivicom, važno je da potražite stručnu podršku. Traženje pomoći nije drama, nego briga.

Najvažnije je da dete zna jednu stvar: može da pita, može da plače, može i da se smeje istog dana. A vi ste tu da izdržite sve te emocije zajedno sa njim. To je ono što leči.