Ako ti je nekad kroz glavu prošlo: “Kako su strogi bili prema meni, a sad su prema mom detetu med i mleko”, nisi jedina. Mnogi roditelji imaju taj osećaj, i najčešće boli baš zato što deluje nepravedno. Ipak, u praksi se često ne radi o tome da te tvoji roditelji više vole kao baku/deku nego što su voleli tebe, već o tome da se njihova uloga, perspektiva i životne okolnosti potpuno menjaju.
Kad roditelji postanu bake i deke, menja se i “pravilo igre”
U roditeljskoj ulozi su bili odgovorni za sve: raspored, novac, školu, zdravlje, vaspitanje, posledice. U ulozi bake i dede, pritisak je manji, a uživanje veće. Zato se neretko desi da sada imaju više strpljenja, više nežnosti i više volje da “puste” dete. Nije retkost ni da im je danas lakše da pokažu emocije, jer su zreliji, mirniji ili jednostavno nisu stalno u režimu preživljavanja.
Tu je i ona tiha, ljudska stvar: mnogi ljudi, kad prođu godine, shvate da su u nekim periodima bili pregrubi ili previše fokusirani na obaveze. Unuci im dođu kao prilika da poprave ono što osećaju da su propustili. Zato nekad preteraju s poklonima, popuštanjem ili stalnim “ma pusti ga”. To može da bude njihov način da kažu volim te, čak i ako to ranije nisu umeli rečima.
I naravno, unuci su “slatka zona”. Sa njima nema starih konflikata, nema dokazivanja ko je u pravu, nema onog tereta iz tinejdžerskih godina. Odnos je svež, a oni se u njemu često osećaju uspešno: nasmeju dete, uteše ga, obraduju ga. To hrani njihov osećaj smisla.
Kako da postaviš granice, a ostane porodični mir?
Koliko god razlozi bili razumljivi, tvoje nerviranje je takođe realno. Ako ti dete posle posete dođe kući “na šećeru”, bez rutine i sa idejom da je sve dozvoljeno, ti posle skupljaš delove. Zato je važno da se granice postave mirno, ali jasno, jer granice nisu kazna, nego dogovor.
Najbolje prolazi kada razgovor krene iz potrebe, a ne iz optužbe. Umesto “vi mu sve dozvoljavate”, često je bolje “meni je važno da se držimo istih pravila, jer posle ja smirujem situaciju i treba mi vaša pomoć”. Kad se bake i deke osete uvaženo, lakše sarađuju. Ako im samo “odsečeš”, dobićeš inat ili povređenost, a dete će biti u sredini.
Dogovorite unapred šta su tvoje “crvene linije” (spavanje, slatkiši, ekran, bezbednost), a gde mogu da imaju svoju slobodu (priče pred spavanje, mali ritual, zajedničko kuvanje, šetnja). Tako ne gušiš njihov odnos sa unukom, a štitiš svoju rutinu. I što je najvažnije: kad pravila važe, važe uvek. Ako ih ti ponekad prekršiš, teško je očekivati da ih drugi poštuju.
Ako osećaš onu dublju povredu “zašto meni to nisu dali”, vredi to sebi priznati. Ponekad nije problem u slatkišima, nego u staroj rani. Tu pomaže da razdvojiš dve stvari: ono što je bilo tada i ono što je sada. Možeš da insistiraš na poštovanju svojih roditeljskih pravila i istovremeno da prihvatiš da se ljudi menjaju. To nije opravdanje, ali može da bude olakšanje.
