Prvih 40 dana posle porođaja često izgleda kao maraton bez pauze: hranjenje, presvlačenje, nespavanje, oporavak mame, brige oko bebe… U toj gužvi lako nastane “nevidljivi” stres – onaj koji se ne vidi na fotografijama, ali se oseća u sitnim svađama, umoru i osećaju da je sve na jednoj osobi. Zato se u svetu sve više priča o očevima na plaćenom odsustvu: ne kao o “pomaganju”, već kao o načinu da porodica krene zajedno.
Šta svetski podaci pokazuju o odsustvu za očeve
U zemljama članicama OECD-a, prava za očeve više nisu retkost, ali se ogromno razlikuju. OECD navodi da plaćeno odsustvo koje je “rezervisano” za očeve u proseku iznosi oko 10 nedelja, a kada se sabere sa drugim oblicima plaćenog odsustva koje očevi mogu da koriste, prosek raste na oko 13 nedelja. Ipak, postoje i države koje uopšte nemaju plaćeno očinsko odsustvo, pa sve zavisi od poslodavca ili privatne organizacije posla.
Kad se pogledaju globalni podaci, razlika je još očiglednija: Međunarodna organizacija rada (ILO) u analizama o “gender leave gap” pokazuje da je u proseku plaćeno odsustvo za očeve višestruko kraće od odsustva za majke. To nije samo “na papiru”. U svakodnevici, kratko očinsko odsustvo često znači da mama ostaje “glavni menadžer” kuće dok se tek oporavlja, a tata se brzo vraća u režim posla – i onda se prebacivanje obaveza dešava u hodu, uz umor na obe strane.
UNICEF u pregledima porodično-prijateljskih politika ističe da plaćeno roditeljsko odsustvo pomaže da roditelji imaju vremena za povezivanje s bebom, uspostavljanje rutine i odlazak na kontrole, dok mama dobija prostor za fizički oporavak. Poenta je jednostavna: vreme u prvim nedeljama nije luksuz, nego infrastruktura porodice.
Gde nastaje “nevidljivi” stres i kako da ga smanjite kao tim
“Nevidljivi” stres često nije u velikim stvarima, nego u hiljadu mikro-odluka: kad je poslednji put beba jela, gde su čiste pelene, da li je zakazan pedijatar, kad mama može da odspava. Ako samo jedna osoba drži sve to u glavi, vrlo brzo dođe do preopterećenja.
Tu očinsko/roditeljsko odsustvo može da bude prekretnica – ne zato što rešava sve, nego zato što stvara prostor da se obaveze podele dok se rutina tek formira. Istraživanja iz sistema gde partneri mogu da budu kod kuće u isto vreme ukazuju da je zajedničko korišćenje odsustva povezano sa većom verovatnoćom da roditelji potraže i dobiju podršku za mentalno zdravlje u postporođajnom periodu (što može značiti i bolju detekciju i dostupnost pomoći, ne nužno “više problema”).
U praksi, parovima obično najviše znači da se unapred dogovore o dve stvari: ko “vodi” bebu u kom delu dana (da svako dobije predvidljiv odmor) i ko preuzima mentalni deo posla (zakazivanja, kupovine, logistiku oko pregleda i terapija). Kada se i to podeli, stres često naglo pada.
Ako postoji mogućnost odsustva, mnogi parovi biraju da bar deo vremena budu zajedno kod kuće – dovoljno da se uhodaju, ali i da se mama ne oseća kao da “sama nosi” ceo početak. A ako odsustvo nije opcija, sličan efekat može da donese dogovor o fiksnom “tatinom” vremenu svakog dana, gde je on potpuno zadužen za bebu, bez telefona i paralelnih obaveza. Doslednost je često važnija od savršenog plana.
Napomena uredniku (obrisati): oslonci – OECD “Paid leave for fathers” (2025). UNICEF: “Paid parental leave and family-friendly policies”. ILO: “Care at work” i/ili brief o rodnom jazu u plaćenom roditeljskom odsustvu. Dodatno (za interpretaciju): rad o simultanom odsustvu i korišćenju postporođajne podrške.
