Pitanje „da li je vreme da dete ide samo do škole?“ nema jedan univerzalan odgovor. Nije presudna samo godina rođenja, već kombinacija zrelosti deteta, bezbednosti rute i porodične organizacije. Cilj je da samostalnost dođe postepeno, uz jasna pravila, a ne kao „skok u nepoznato“.
Šta je važnije od uzrasta
Neka deca su spremna ranije, a neka kasnije, i to je normalno. Dete je obično bliže spremnosti ako može da: prati dogovorena pravila, proceni rizik (npr. da ne istrčava na kolovoz), ostane pribrano kada se nešto promeni (radovi na putu, gužva, pas), i da zatraži pomoć od odraslih kada mu je potrebna.
Podjednako je važna i sama ruta. Put je sigurniji ako je kratak, ima što manje prelazaka ulice, postoji semafor ili pešački prelaz, ima dovoljno ljudi u uobičajeno vreme polaska i ako dete ne mora da prolazi kroz izolovane prolaze, parkove ili prometne raskrsnice. Ako se pravila škole ili lokalni propisi razlikuju, najbolje je da se informišete direktno u školi ili opštini.
Kako da uvedete samostalan odlazak?
Najbolje funkcioniše postepena priprema. Prvo idite zajedno više puta istom rutom i uvežbajte „kritične tačke“. To podrazumeva gde se staje, gde se gleda levo-desno, gde se čeka zeleno, kuda se ide ako je trotoar blokiran. Zatim probajte da dete ide uz vašu diskretnu pratnju (na udaljenosti), pa tek onda potpuno samo.
Dogovorite jasna pravila: uvek istom rutom, bez slušalica i gledanja u telefon, ne razgovara sa nepoznatima, ne ulazi u tuđa vozila, i zna šta radi ako zakasni ili se uplaši. Korisno je da napamet zna broj telefona roditelja, kućnu adresu i da ima jednostavan plan. Mora da pazi kome može da se obrati (nastavnik, školski portir, poznata prodavnica u blizini).
Dobar znak da je odlazak spreman je kada dete nakon probnih šetnji može tačno da prepriča šta radi u svakoj situaciji i kada se pravila poštuju i bez podsećanja. Ako imate dilemu, bolje je da još neko vreme ostanete na „polu-samostalnoj“ varijanti nego da žurite.
