Nije problem u tome što stariji „ne žele ništa“. Češće je problem što se dan svede na TV, obroke i kratko dremanje, pa se i raspoloženje spusti. A istina je da većina penzionera ne traži luksuz – traži razlog da ustane, izađe i oseti da dan ima smisla. Dobra vest: za to često ne treba mnogo para, nego malo organizacije i društva.
Kad telo dobije ritam, i glava se razbistri
Najjednostavnija navika koja menja dan je šetnja. Ne mora to da bude „trening“ – dovoljno je 20–30 minuta u parku, do pijace ili kroz kraj. Taj izlazak vraća osećaj uključenosti u život, a i razgovor sa komšijom usput ume da vredi više nego što deluje. Ako šetnja bude u isto vreme, postane rutina, a rutina u penziji često znači stabilniji san i bolje raspoloženje.
Ako zdravlje dozvoljava, lagane vežbe kod kuće, blaga gimnastika ili nežna joga mogu da budu odlična dopuna. Nije cilj da se „pomera granica“, nego da se održi pokretljivost i da telo ne ukoči. Ko voli muziku, ples je genijalan: čak i uz radio u dnevnoj sobi ili na nekoj radionici. Ples vrati vedrinu i onaj osećaj „još uvek mogu“.
Bašta je posebna priča. Ko ima dvorište – zna koliko rad sa biljkama smiruje. A i u stanu može: saksije, začinsko bilje, mali „zeleni ćošak“. Nije stvar u savršenom cveću, nego u tome da čovek neguje nešto živo i vidi rezultat.
Društvo, smeh i mali „izlazi“ iz rutine
Starijima često najviše fali društveni život, a najmanje im prija kad imaju osećaj da smetaju. Zato su klubovi penzionera, udruženja, čitalačke večeri i slična okupljanja zlato – tu se čovek oseća kao deo ekipe, ne kao gost. Neko voli ručne radove (heklanje, pletenje, izrada sitnica), neko slikanje ili fotografiju – kreativne radionice su odlične jer daju i društvo i „projekat“ koji drži pažnju.
Za one kojima prija takmičarski duh, šah, domine ili karte su savršen pogodak. Nije stvar u pobedi, nego u ritualu: „vidimo se tad i tad“. A kad se ubaci malo smeha, karaoke ili zajedničko pevanje umeju da razbiju ukočenost bolje nego bilo kakav savet.
Ako u vašem gradu postoji bioskop, pozorište ili makar projekcija u domu kulture, povremeni odlazak je mali luksuz koji pravi veliki efekat. I ne mora često – jednom mesečno je sasvim dovoljno da se dani ne sliju jedan u drugi.
Ne zaboravite ni „porodične“ aktivnosti. Čuvanje unuka može biti prelepo, ali samo ako je dogovoreno normalno i bez preopterećenja. Najlepše funkcioniše kad stariji imaju svoju ulogu: ručak, priča, društvena igra, šetnja – a ne da budu „servis“. Ako nema unuka, često pomaže i druženje sa decom rođaka ili komšija, jer interakcija sa mlađima vraća živost.
Poenta je jednostavna: penzionerima ne treba spisak obaveza, nego mala doza novog i osećaj da su važni. Kad nađete jednu stvar koja im prija, sve ostalo se lakše nadoveže.
